Љубомир Давидовић, један од најзначајних српских политичара на преласку 19. и 20. века, поникао је из нашег краја. Чика Љуба, како га је народ звао, рођен је у свештеничкој кући, 1863. године у Влашком Пољу. Корене своје моралности Давидовић је понео из родитељске куће. Иако, нисмо мало пута чули да став једног народа према садашњости и будућности зависи од односа према својој историји гроб и споменик који је Љуба Давидовић, 1930. године подигао родбини на старом гробљу у Влашкој лежи покривен ђубретом, пластичним флашама и разваљеном оградом.

Приликом наше недавне посете Влашкој, председник ове месне заједнице Нирољуб Нинковић Ричи, преовео нас је кроз село као би пописали спомен обележје која треба обновити. Пут смо започели у црквеној порти, једној од најлепших и најуређенијих у нашој општини. Избледелим словима на спомен плочи, тешком муком прочитали смо запис

Апостолу демократије
чика Љуби Давидовићу
у Младеновцу 25.10.1992
Демократска странка Србије

Непун километар даље, на сеоском гробљу, затекли смо сасвим другу слику. На улазу у стари део гробља поред табле "Не бацати ђубре" затекли смо малу депонију ,"гробљанског смећа", земље, пластичних флаша, кеса, канти, старих венаца и увелог цвећа. Пар метара даље почива родбина Љубомира Давидовића. Висок споменик, нагрижен зубом времена, разваљена ограда "украшена" пластичним флашама и поцепаним џаком. На споменику запис :

захвални СИН и СНАХА
оцу
МИЛАНУ ДАВИДОВИЋУ
свештенику
мајци РАДОЈКИ
БРАЋИ, СЕСТРАМА
РОДБИНИ
ДАРА И ЉУБА
1930. ГОД


Председник МЗ Влашка, Нирољуб Нинковић – Ричи, каже нам да је због покушаја да спроведе одлуку Савета месне заједнце да се гробље закључава у селу проглашен за "белу врану".

– Ја сам увек био бела врана. Ми имамо одлуку Савета месне заједнице од када смо оградили гробље да се оно закључава и да када неко дође, да се пријави и да се откључа капија. Међутим, такав је менталтитет народа, кажу ко је тај да може да нам закључава гробље. Највећи је проблем што људи када чисте гробове скину венац и земљу и то бацају поред ограде, и све то нарасте, па смо пар пута чистили то ђубре и булдожером. Одлука је на снази и покушавамо то максимално да спроведемо, међутим људи и даље улазе. Што се тиче гроба Љубиног оца колико сам је чуо дошао је вечи један са трактором, ишао у рикверц, ударио у ограду и оборио је. Поред самог гроба постоји та велика депонија која је на самом улазу у старо гробље. Ми то очистимо али све се то опет направи иако на доњем делу постоји место за бацање, али народу је овде ближе. Сада мислим да нађем нове табле и да задужим некога да пази на ред и ако треба да пријављује и упозорава да се не баца ђубре – каже нам Нинковић и додаје да је народ такав какав јесте али да са друге стране нема помоћи ни од општине, ни од инспекције, а како нам каже свако гробље па и сеоско мора да има газду.

Сиромах у свему, богаташ у поштењу Љубомир Давидовић (24. децембар, 1863., Влашко Поље – 19. фебруар 1940., Београд) српски политичар, државник и оснивач Демократске странке. Рођен 1863. године у Влашком Пољу на обронцима Космаја, Давидовић је од малих ногу добио на дар два пресудна утицаја који ће се одразити у његовом карактеру. Била је то најпре свештеничка породица у којој је стекао прва животна искуства, потом сељачка средина и шумадијска питомина у којој је одрастао. За разлику од српских политичара који су избили на површину у преломном раздобљу између два века и који су се махом о државном трошку школовали у иностранству, Љуба Давидовић био је плод домаћег школског образовања, од основне школе у родном месту до средње школе у превасходној Првој београдској гимназији и студија природних наука на Филозофском факултету Велике школе. Европејац посредно, Давидовић је своје демократско извориште црпео у патријархалној и демократској сељачкој средини свог детињства. Он је био и остао Чика Љуба, како за пријатеље тако и за противнике. Школовао се у Београду. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе и био је професор гимназије у унутрашњости Србије. Био је чак и професор престолонаследнику Александру Карађорђевићу, са којим је у време његове владавине, иако оштро супротстављен, нарочито његовој личној диктатури из 1929, до његове погибије, остао у добрим личним односима. Био је у Народној радикалној странци и 1901. године је био у крилу које се издвојило. Године 1912. постаје вођа Самосталне радикалне странке (од 1919. се обједињује у Демократску странку). Политички сазрео у доба када је Народна радикална странка већ била на власти, био је један од првака њеног другог поколења, које се 1901. одвојило од странке. Године 1912. постао је вођ Самосталне радикалне странке, али је и пре тога био министар (просвете, у два наврата 1904. и 1914), председник Народне скупштине и председник Општине Београдске (1909).Након Првог светског рата и стварања Демократске странке, састављао је испред своје странке Владу три пута (два пута 1919. и једном 1924), али је на њој остао размерно кратко, свега 289 дана. У страначком вођству наследио га је 1940. Милан Грол. Има људи о којима никада није много говорити. То су људи који улазе у гранитну подлогу свога народа и њима се има захвалити што гранитна подлога остаје неокрњена и поред свих непогода са којима народи имају да се боре у својој историји. Љубомир Давидовић био је од тог соја. Његова смрт окупила је најшире народне слојеве, мали свет, занатлије, сељци, жене, па и деца, они који се не баве дневном политком, били су дирнути његовим губитком, осећајући да са чика Љубом одлази нешто велико, чему скоро неће бити замене. Тај човек био је начелан и једно безначелно доба, поштен у једно непоштено време. Владика Николај Велимировић о њему каже "Сиромах у свему, био је богаташ у честитости и поштењу. За њега нису постојала два морала, лични и политички, него један. То је тајна његове личности."На помену Давидовићу у родном Влашком Пољу, један сељак је узвикнуо – Е мој господине, од светог Саве међу Србима није било бољег човека !